MIKROSVET DRAGANA RISTIĆA

0

Frontmen grupe Kal Dragan Ristić dane prinudnog odmora uzrokovane koronom provodi u svom rodnom Valjevu otkrivajući da ga za ovaj grad veže više toga nego za bilo koje mesto na svetu, a prošao ga je uzduž i popreko. Kako muzičarima, i umetnicima generalno, pada ova situacija i šta mu sve leži na duši Dragan je otkrio našem portalu…

Biti u Valjevu za mene je kao povratak kući posle dužeg odsustva. Poslednjih 15 – 20 godina nisam redovno dolazio, a onda je usledila proslava 20 godina mature. Došao sam, video sve te divne ljude i shvatio da većinu poznajem između 35 i 40 godina. To je za mene bio kulturološki šok. Uvideo sam, da bez obzira na fizičke promene, ovde imam iskrene prijatelje. Obnovio sam neka od tih prijateljstava, jer ko će koga bolje poznavati nego ljudi sa kojima si delio klupu i koji se znaju ceo život. Pored toga, u Valjevo me dovodi činjenica da, sem grobova predaka, ovde imam majku. Uz porodičnu kuću imam ogromno dvorište, pa, pošto sam došao sa klincima, i oni imaju veći komoditet, jer u Beogradu živimo u stanu. Na svemu mogu da zahvalim onome što se zove „Konrad 19“.

Generacija kojoj pripadaš iznedrila je iz Valjeva mnogo poznatih i priznatih ljudi, ne samo u okvirima Srbije, nego i šire. Kakav je tvoj odnos sa tim ljudima?

Odličan. Pomenuću samo neke. Vlada Lukić je profesor na univerzitetu u Njujorku. Momak sa kojim se nisam mnogo družio u Gimnaziji, Vladimir Kamber je ribar u Baru, što me posebno zainteresovalo. Video sam čoveka koji je savršeno zadovoljan onim što radi i impresioniralo me njegovo unutrašnje zadovoljstvo. Tako je lepo naći neke male stvari koje te ispune. Takođe, u generaciji su Branko Pavlović, koji je veoma visoko pozicioniran u jednoj osiguravajućoj kući, zatim Željko Joksimović, o kojem neću trošiti reči, Slobodan Mitrović, jedan genijalac na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu, brojni biznismeni, profesori, lekari, umetnici, da ne nabrajam sve. Siguran sam da se naši profesori ponose što smo, na neki način, uspeli u životu, mada je reč uspeh sama po sebi relativna.

Jednom si izrekao kritiku na račun svoje generacije da nije preuzela vodeće uloge u društvu i zemlji. Kako to objašnjavaš imajući u vidu potencijale o kojima si govorio?

To sam izrekao u prvom talasu korone, kada sam imao dosta vremena za razmišljanje i to je neverovatan podatak. Mislim da smo pali na tom ispitu. Bili smo zatečeni, a mogli smo mnogo da uradimo. Čini mi se da smo ogromne žrtve tranzicije. Rasli smo u jednom sistemu za koji apsolutno ne mislim da je loš, a onda su se sva ta deca socijalizma probudila, neka nisu još uvek, i shvatila da žive u uređenju koje bih ja nazvao – turbo kapitalizam. To nas je dočekalo potpuno nespremne i, nažalost, niko nije napravio političku karijeru. To se odnosi na celu generaciju, ne samo na Valjevo. Dozvolili smo da se lošiji nametnu i zato ovde ništa nije zaokruženo. Prvo, država nije zaokružena teritorijalno. Jedan njen deo de jure i de facto ne pripada nama. To je borba koja sve vreme prati našu generaciju. Prođoše nam životu, a problemi traju i dalje. Iz neuređene države proizilazi neuređena Vlada, iz nje neuređen pravni sistem. Živimo u turbulentnom vremenu, a kad u Srbiji nije bilo tako, i naša generacija je u njemu žrtvovana. Odatle je proizašlo povlačenje u neke mikro svetove, u svoje kuće sa baštama u kojima se proizvodi organska hrana i podižu zidovi otuđenosti, a to po meni nije rešenje, jer kako god ih uredili, ti mikro svetovi se sudaraju sa pomenutim, neuređenim sistemom.
Moram da se vratim na Valjevo. Ovde postoji neverovatan osećaj za kulturu održavanja stambenih prostora. Prošao sam skoro ceo svet, ali nigde to nisam video. Ako prođeš ulicom i pogledaš dvorišta, ne govorim o zgradama već o kućama, sva su sjajno uređena. Valjevci o kulturi stanovanja izuzetno vode računa. Kad govorimo o novcu takođe smo specifični. Ako se dogovorimo oko neke cene, ona će biti ispoštovana, nećeš dobiti manje, ali budi siguran da nećeš dobiti ni više. To je deo nasleđa, i to je dobro. Ono što ne valja je kroz istoriju karakteristično ćutanje. Nikad ništa od Beograda nije traženo, ama nikada, i ništa. Gledam ostale gradove, oni svi nešto traže. Moram da kažem da je grad najveću renesansu doživeo za vreme gradonačelnikovanja Dušana Mihajlovića. On je od lokalnog političara, zahvaljujući talentu, postao političar na državnom nivou. Imao je oko sebe kvalitetne ljude i predvodio ih je na pravi način. Ispostavlja se da biti gradonačelnik, a nemati lobi u prestonici, ne donosi značajne rezultate. Valjevci su po tom pitanju zaspali pre 30 godina, i mi dan danas koristimo plodove onoga što je uradila garnitura na čelu sa Dušanom Mihajlovićem. Ja ovo govorim kao neko ko nije član nijedne stranke i mislim da je to neosporivo.

Ne možemo da izbegnemo aktuelnu situaciju u svetu. Korona je poremetila i svet muzike i umetnosti uopšte. Kako se to odražava na tebe i tvoj rad?

Muzička industrija je bila u dubokoj krizi i pre svega ovoga. Sa mogućnošću daunlodovanja muzike i akutelnih platformi počeo je ozbiljan raspad. Mora da napravim podelu na muzičare i autore, odnosno umetnike. Ne bih da me pogrešno razumeju, savladati tehniku sviranja instrumenta je zanat. Onog trenutka kada zaboraviš zanat postaješ umetnik. Autorski rad je mnogo rizičniji, ali i profitabilniji. Muzičari se pretežno bave interpretiranjem tuđih melodija. To je velika razlika, i u vreme korone to su se pokazali ozbiljni problemi. Informacija za čitaoce je da je engleska muzička industrija na kolenima. Svi tamošnji najveći izvođači, preko Eltona Džona i Adel, traže pomoć države. S obzirom na aktuelno daunlodovanje jedini način da se zaradi novac su koncerti. Pojavom korone vreme za nas je stalo. Ne smem ni da zamislim kako žive kolege koje sviraju samo kaver muziku i nisu autori. Autori imaju tantijemu, odnosno prihod od autorskih i mehaničkih prava, jednom rečju od Sokoja. To trenutno spasava i mene, ali pravi veliku razliku između pominjanih kategorija muzičara. Sledeća stvar je kategorija samostalnih umetnika. U Beogradu taj status ima oko 500 ljudi, i njima Grad plaća socijalno i zdravstveno osiguranje. Na duge staze potrebno je pronaći način da se ostvare benefiti, jer kako stavri stoje, a neću da budem pesimista, mnogi duže vreme neći moći da sviraju. Postoji i linija komponovanja muzike za filmove, serije i reklame što je prilično slatko, jer ne ideš u masu i možeš da radiš u sopstvenom studiju kod kuće. No, ponavljam to je privilegija malog broja ljudi. Većina je u šah – mat poziciji.

Čime se konkretno ti trenutno baviš?

Radim muziku za seriju koja će se emitovati na tv Prva, a u planu mi je muzika za još jednu seriju i film.

Ti si uposlen, a kakva je situacija sa Kalom i članovima benda?

Mislim da će rkoz ovo što ja radim i oni biti uposleni. Kad imaš bend moraš da razmišljaš i o tim ljudima. Ne znam zašto, ali stalno sam insistirao da ko svira u Kalu ima još neki posao sa strane. To se sada pokazalo kao dobro. Mi imamo zakazane neke koncerte, a da li će biti realizovani to ne mogu da kažem. Trebalo bi da sviramo Sterijino pozorje, otkazano nam je desetak koncerata u Evropi, i ovo je jedini način da pomognem kolegama i sebi.

Foto:Nebojša Bojanić

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име